Textual description of firstImageUrl

Јован Јовановић Змај | БРАНКОВА ЖЕЉА



Ја познадох што несам познав’о,
Први санак ја сам већ одспав’о,
Први санак гробовања мога,
Први санак мира веичтога.
- Прелетела летом врх менека
Половина половине века,
А ја лежим у далеком крају,
У туђини, туђем завичају.
Што то тресе моје ледне груди?
- Трошни пеп’о лако се не буди.
Канда брује топови са стране
Где сам младе проживов’о дане.
Ил’ се руши, ил’ се нешто зида,
Ил’ баш раја окове раскида?
Свиће л’ зора оне среће лепе
За ком срца и у гробу стрепе?
Кличе л’ вила из србинских гора?
Је л’ већ зора која доћи мора?
Јесте, јесте – бој се љути жаче,
Марков топуз из мора искаче,
Србин диже мача пламенога
На Турчина, на душмана свога.
Скотија се бесомучно стрви,
А мој Србин неће жалит’ крви;
Крв ће тећи потоком и реком
Где се сузе ронише лелеком;
Крв ће тећи преко српских страна,
Ал’ ће суза бити убрисана;
Полетеће велико и мало,
Да одбрани што се српско звало;
Заиграће коло витезова,
Дивна слика мојих младих снова,
Што сам негда тако жељно чек’о, -
- А мој пеп’о да је на далеко!
А кад буде, па ти мука мине,
Кад слобода као сунце сине,
Кад се крвца опере студенцем,
А јунаци овенчају венцем,
Српске земље оките се миром,
Српска деца ружом и шимширом,
Српске моме струком рузмарина,
Српска мајка кад загрли сина, -
Кад се сунце на школе осме’не,
Хај, на школе и дарове њене;
Мудре књиге кад полете летом,
Да Србина изједначе с светом;
Кад запева Равијојла вила:
“Сад је јава што сам некад снила!”
- Зар ни онда, кад се мети стиже,
Кости моје да не дођу ближе!
Туђа рака ледена је рака,
Туђа земља никад није лака,
У даљини мучно ли се лешка,
Туђина је и мртвацу тешка.
Хај, Србине, а мој живи брате,
Задркћем се кад помислим на те!
Српска момо, селе моја мила,
Ти ми неси гроба ни видила,
Та ни гроба, ни на гробу цвета -
Туђа нога по њему се шета.
Српски доли, пуни рајска цара,
Српске горе, жељо моја стара,
И потоци што жуборе туђи,
мртво срце још за вама жуди, -
За потоком , за зеленим лугом,
За славујем, мојим старим другом,
И за пољем расним и зеленим,
И за липом, за мирисом њеним,
За песмама што се туда оре,
Што се оре од горе до горе!
Стражилово, дивно Стражилово,
Ја сам тебе у звездице ков’о,
Теби пев’о, о теби сам снев’о,
Ал’ од тебе нешто и захтев’о:
Кад ме смртца отргне од људи,
Да ме примиш ти у твоје груди!
Зар ти никад није на ум пало
Што си негда Бранку обећало?
Србе брате, и Српкиње селе,
Којима се јоште данце беле,
Растав’те ме са овом даљином,
Моје кости оперите вином,
Па их нос’те нашем завичају,
Завичају, мом негдашњем рају.
Пренес’те их, браћо моја мила,
Поред оног убавог Белила,
Кроз Карловце, где сам младост пров’о,
Па на оно мирно Стражилово;
Ту још једну стару отпевајте,
Ту ми, браћо, кости закопајте,
Ту бих мртав права мира дост’о -
- Србадијо, не било ти просто!



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана