Све са својим путем! Али заман муке:
На раскршћу сваком увек сам се срео
С кажипрстом кобним невидљиве руке.
Хтедох у свом срцу да глас себе чујем,
А ја чух у слуху глас ко зна од куда...
Хтедох да се отмем, да сневам, да снујем:
Друштво невидљивих пратило ме свуда...
Ја где сам? завапих. Моје дело где је?
Кога следим вечно, несвесно и страсно?
И у мени самом колико је мене?
Колико?... Све ћути. Ах! то је ужасно.
Из збирке Душа и ноћ
