И горду способност којој не знам име,
Да свагда без страха пут пређем далеки —
Пут од једног бола до његове риме.
И да моја мисô никад не залута
У том своме часу свечану и ретку,
Увек свету ватру носећ целог пута,
Велику и светлу, као у зачетку.
И да накрај песме не осетим тада
Боле које ништа не може да спречи:
У души остане још толико јада,
За које немамо ни сузе, ни речи.
