Textual description of firstImageUrl

Јован Дучић | ОЧИ




Бесконачне твоје очи, млада жено,
Две дуге вечери у пустињи мора;
Две суморне бајке што узнемирено
Имају шум слутње у гранама бора,

Две мирне галије с црним заставама;
Две жене у црном, на молитви неме;
Две поноћне реке кроз краје од кама;
Два гласника бола који кроз ноћ стреме.

Очи моје жене, мрачни тријумф плоти,
Које вечном тугом опијене беху,
Свој су простор нашле у њеној чистоти,
А свој чар небески у њеном греху.

Од суза просутих у велика бдења,
Те бескрајне очи сијају се с тога,
Далеким и чудним сјајем усхићења,
Као неке очи што видеше Бога.

Чувају на својој бесконачној мрежи
Све тамне екстазе снова које сања,
Очи непрегледне, на чијем дну лежи
Велика и мрачна слабост очајања.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана