Хтео бих да знадем љубим ли и сада — И да добра нека светлост продре сени,
И тишину овог умиреног јада,
И падне на тамне путеве у мени.
Да знам од куд тишти на дну душе тајно
Неки мир што шуми, и песма што ћути,
Док, кô задње птице кроз вече бескрајно,
Очајно се журе закасли минути.
Нит што више желим и нити што хоћу,
Нит зна суза сама кô некад да лије,
Да туга нарасте, као река ноћу...
А све можда зато што љубим кô прије.
