За збогом — нити гласка.
Грамофон иза зида.
На овом свету — растанак
само је прототип идућег.
Јер одвојено, а не покрај,
склапати очи док не ступи
смрт — мало је: и потом
нећемо лежати скупа.
II
Ма ко био крив — правду
истерујући из невида
не очекујеш накнаду, равну
оној коју чаје невин.
Растајемо се тим пре што у свести
немамо никакву наду
да ћемо се у Рају срести
или сударити у Хаду.
III
Као што рало браздом
раздире јалову леху,
тако правичност раздвоји
суровије но грех.
Не кривица, но ино
разбија стакло: нехај.
Посечен, да жалиш за вином?
Пролито — па нека је.
IV
Што је дубље веза срасла,
раскид разорнији тим је.
Зар би од помрачења спасли
рапид или плима?
Вајде од наше чврстине
више нема. Почаст роди
обдареност крхотине
да живот посуде води.
V
Па, пуни се пјанством, прелиј,
искапљуј до дна, у инат.
Запремину тек ћемо делити,
не и јачину вина.
А и ја нисам смлављен
чак и ако се, осим крте
сличности зубаца, надаље
не виде заједничке црте.
VI
Нема поделе на туђе. Има
граница стида, никла
у облику разлике у осећањима
поводом речи „никад".
Тако сахрањујемо, а стинемо,
а тужимо — па се посла
латимо: да смрт као синоним
разделимо на пола.
VII
Кида се нит и домови
распадају се многи.
Шта смо били, и оно
што сачувати нисмо могли —
прећутаћеш невољно, опрости,
ако су, док се време креће,
видљивије само подробности
бола, а не и среће.
VIII
Немогућност (како си стремила!)
састанка — земљу чини
варијантом свемира,
макар она по ширини,
завидећи слави,
не уступа ни потоњој —
иза Лете — држави;
превазићи голотињом.
IX
Само то ме још и брине,
што будићи режим — нити
проживљен је, нит' примљен:
тек се да замислити.
Зар одсуство бојазни хаје
— то бестежинско стање — и прење
ствара око тога: шта је
вазнесење, шта погубљење.
X
Што залуд принуђујеш да се
наши трагови збришу?
Ови су редови — невоље глас
пропратни, ништа више.
Ширење сплетки открије
да је истина сушта:
растајање је приметније
него стапање душа.
XI
Да не бих гоничима издао
ни мојим, ни твојим — утуви —
адресу, моју: хроптоидол,
нити твоју : херувим,
на растанку — ни звука;
само хор Аонида.
Тако нам посмртна мука
за живота кожу скида.
1968.
Грамофон иза зида.
На овом свету — растанак
само је прототип идућег.
Јер одвојено, а не покрај,
склапати очи док не ступи
смрт — мало је: и потом
нећемо лежати скупа.
II
Ма ко био крив — правду
истерујући из невида
не очекујеш накнаду, равну
оној коју чаје невин.
Растајемо се тим пре што у свести
немамо никакву наду
да ћемо се у Рају срести
или сударити у Хаду.
III
Као што рало браздом
раздире јалову леху,
тако правичност раздвоји
суровије но грех.
Не кривица, но ино
разбија стакло: нехај.
Посечен, да жалиш за вином?
Пролито — па нека је.
IV
Што је дубље веза срасла,
раскид разорнији тим је.
Зар би од помрачења спасли
рапид или плима?
Вајде од наше чврстине
више нема. Почаст роди
обдареност крхотине
да живот посуде води.
V
Па, пуни се пјанством, прелиј,
искапљуј до дна, у инат.
Запремину тек ћемо делити,
не и јачину вина.
А и ја нисам смлављен
чак и ако се, осим крте
сличности зубаца, надаље
не виде заједничке црте.
VI
Нема поделе на туђе. Има
граница стида, никла
у облику разлике у осећањима
поводом речи „никад".
Тако сахрањујемо, а стинемо,
а тужимо — па се посла
латимо: да смрт као синоним
разделимо на пола.
VII
Кида се нит и домови
распадају се многи.
Шта смо били, и оно
што сачувати нисмо могли —
прећутаћеш невољно, опрости,
ако су, док се време креће,
видљивије само подробности
бола, а не и среће.
VIII
Немогућност (како си стремила!)
састанка — земљу чини
варијантом свемира,
макар она по ширини,
завидећи слави,
не уступа ни потоњој —
иза Лете — држави;
превазићи голотињом.
IX
Само то ме још и брине,
што будићи режим — нити
проживљен је, нит' примљен:
тек се да замислити.
Зар одсуство бојазни хаје
— то бестежинско стање — и прење
ствара око тога: шта је
вазнесење, шта погубљење.
X
Што залуд принуђујеш да се
наши трагови збришу?
Ови су редови — невоље глас
пропратни, ништа више.
Ширење сплетки открије
да је истина сушта:
растајање је приметније
него стапање душа.
XI
Да не бих гоничима издао
ни мојим, ни твојим — утуви —
адресу, моју: хроптоидол,
нити твоју : херувим,
на растанку — ни звука;
само хор Аонида.
Тако нам посмртна мука
за живота кожу скида.
1968.
