Textual description of firstImageUrl

Јохан Волфганг Гете | ДОБРОДОШЛИЦА И РАСТАНАК



На коња – срце бурно рече;
полетех скоро у исти трен.
Љуљашкаше већ земљу вече,
гором се плела ноћна сен.

Рамена храста – исполина
већ заогрну маглен скут,
из жбуња гледаше ме тмина
стотином очију уз пут.

Месец се мутни тужно њих'о
засевши на облачка хум,
махаше ветар крилом тихо,
стравичан слушах његов шум.

Ноћ чудовишта безброј створи,
ал' бодра радост савлада страх:
о, каквом ватром крв ми гори –
у срцу какав огањ плах?

Спазих те – и твој поглед мио
озари сваки дамар мој;
свим срцем својим твој сам био,
сваким сам дахом био твој.

Пролећни румен ћув је лако
обавијао тебе сву,
та нежност за ме – Боже, како,
чиме заслужих срећу ту?

Али вај – младо сунце сину,
растанак срце стеже тад:
у пољупцу ти пих милину,
у оку твоме читах јад!

Ја пођох сузан, болом скољен,
пратио ме поглед твој:
но ипак, срећа је бити вољен,
и срећа волети, о Боже мој!



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана