Кроз затворене двери прође хлад:
брид са далеких и планинских страна,
и дође вече, неосетно, сад.
И згушњава се тако све од мрака
и срце и мога дома сваки кут,
пред којим нема сад твојих корака -
што не успеше да поправе пут.
Из бројаница дана ће се тако
изнизати сва тешка зрна, зар?
А неутажен поглед још ће лако
да тражи лета угашену јар?
Слух је напрегнут - ко да чека звуке:
онај у пола прекинути зов.
Моје, од твојих откинуте, руке
тешке су сада ко железни ков.
Имала не бих миран дан, а с њиме
ни једне ноћи која носи мир:
кад уз њих не би било твоје име
и твога ока плавичасти вир.
• Превео с бугарског Стеван Раичковић
