празна је твоја столица, твој кут.
И у књизи ми нико не окреће
стране – недочитане овај пут.
У летње вече – никога уз мене
да с прага гледа звездани екран.
И никог да се задивљено прене –
на букет, још у рано јутро бран.
Кад дрхтим, нема ког да ми огрне
сада у топли шал рамена та.
У жези – с водом витошком што трне
никога нежно чашу да ми да.
Опет година за годином мине
и смењују се сезоне крај нас.
Вију се буре, руше се лавине
и гране крши час плод, а снег час...
И видног, да у дому опомене,
ничег од тебе у час свеколик –
нит какве ствари твоје омиљене,
нити у раму на зиду твој лик.
Огрћеш ме тим зраком што се вије,
у мојој крви твоје било ври –
нико те овде заменио није,
у кући, где још и не уђе ти.
• Превео с бугарског Стеван Раичковић
