Textual description of firstImageUrl

Јелисавета Багрјана | КОЛИКО БЕШЕ СУНЧАНИХ ДАНА

Иза застакљеног зида моје собе
њише се плава завеса мора
и разоткрива бескрајну сцену.
На њој данас видим, ја као једини гледалац,
расплет твоје завршене
и незавршене моје,
али блиске крају,
драме.
Не, није било класичног јединства - ни места
ни времена,
ни радње.
Је ли то био наступио век
антидрама
и антихероја?
Не досећам се. Питам:
има ли у природи - антиприроде?
И ми бејасмо ли
антиљуди?
И није било јединства ни места, ни времена,
ни радње.
На твом радном столу увек је поред тебе била
мала Ботичелијева Венера.
Подигнут са неисписаног листа,
твој поглед - који тражи и уморан -
тонуо је неосетно у плаву прозрачност
њених очију
као у долазећи талас непрепливаног мора.
Нестајао си. Одахнуо би.
И ка мени се окретао
обновљен.
Али није било јединства ни места, ни времена, ни
радње.
Кренули смо да тражимо лепоту
у животу и свету
по планинама, морима и градовима.
Замало да нас поклопи кренула лавина.
Замало да нас потопи морска бура.
Замало да нас отрује престонички дим.
Један нас талас експлозивне детонације
одбаци далеко -
на северну
обалу.
Не, није било јединства ни места, ни времена, ни
радње.
Нас су следила по први пут
у великом налету надања
и маштања са бескрајним хоризонтом.
А мештани су нам говорили:
- Овде, све у свему, има двадесет сунчаних дана годишње
и ви сте срећом дошли
у њих-.
Али није било јединства ни места, ни времена, ни
радње.
Кад сам се сама вратила кући
са једном зеленом гранчицом, која се развила
испод пред тобом заувек затвореног прозора,
само су две мисли биле живе
у мом сазнању:
- Зашто ти са стола не узех малу Ботичелијеву Венеру
да је положим на твоје срце,
да вечито живи са тобом
Лепота...
И још нешто:
- Колико нам је дана у животу сунчано?



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des