И исти су
река, мост и камење.
А ти - нема те.
Ни пролећа још нема,
ни славуја,
и глуве су претпролећне ноћи.
Дрвеће је голо.
Однешено
јесењим ветровима је
прошлогодишње лишће.
Једино је храст (ти знаш који)
обавијен у лањску шуму,
као ја у успомене,
и ми се без речи разумемо...
Ипак сунчев круг
опет се склапа.
Набубрели млади пупољци
исклијаће
беспоштедно,
без нежности и миловања
у храстово тврдоглаво лишће
које ће дохватити и одувати
јужни ветар.
А ти, хоћеш ли поново доћи
из плавог простора,
мој ветре развигорцу,
да из мене издуваш моје тврдоглаве
успомене и мисли -
јер оне су као храстово лишће:
на јесењим и зимским олујама
опстају,
али их пролећни ветар
раздува.
