Јелена Спиридоновић Савић | С ЈЕСЕНИ

Моје су руже чекале госта,
што никада дошао није
и сад је свака пригнула главу
те са стидом бол свој крије;

а задња ласта,
што пролете југу
и последње Снове нам узе...

да Капље, што дрхте на танану листу,
знам руже...
наше су сузе.

1929.