Textual description of firstImageUrl

Јелена Глишић | ВЈЕТРИЋ НЕСТАШКО


Вјетар је дувао једнога дана,
преко кровова и преко грана.
Ма, није то дување било обично,
не видјех ништа ја томе слично!

Негдје би десно да лети врабац,
ал' вјетар брзо мијења му правац,
негдје би лијево да скрене куче,
ипак ћеш десно – вјетар фијуче!

И не знам како не би га стид –
залијепи једног миша за зид!
Шта да је тада наишла мачка,
шарена, спретна, репа дугачка?

Мишу од страха срце би стало,
ал' брзо би опет и закуцало,
јер би на неку другу тачку
однио вјетар госпођу мачку.

Још свашта могло је да се збије,
да тата вјетар стигао није,
и свог несташка право кући,
послао љуто дувајући.

Успут је врло културан био,
свима се редом извинио –
мишу због зида, врапцу због лета,
кучету због наглог заокрета!



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des