Који у мирној љетној ноћи
Посматраш звијезде небом расуте
И слушаш пјесму зрикаваца
Који ноћас разговараш
са својим анђелима и својим демонима
Ти –
Који се сматраш достојним човјека
Испиши прстом
У, још од дана, врелој прашини
Да ли су анђеоски или демонски шапати
Више утолили глад твоје душе
Ти –
Што знаш – то неће видјети нико
Сем звијезда
Које увијек тек беспоговорно жмиркају
