Textual description of firstImageUrl

Јелена Глишић | СЊЕШКО

У дворишту Сњешко стоји,
шешир му на глави,
издалека баш изгледа
кȏ господин прави.

Очи црни каменчићи,
носић мало крив,
око врата чак и шал је
црвенкастосив.

Метле старе мјесто руку
засад добро служе,
слијећу на њих мале птице –
с њим би да се друже.

Трајала би та љепота
ко зна кол'ко дана,
да се сунце не промоли
изнад сњежнх грана.

Сав је снужден сада Сњешко,
крупне сузе лије:
– Зашто сунце бар још мало
сачекало није?

Гледа сунце па му жао
што се Сњешко топи,
кратко жмирну па злаћане
своје очи склопи.

За облак се брзо сакри,
схвати да је грешка,
што умало не истопи
овог лијепог Сњешка.

А Сњешко од среће сину,
сунцу поздрав даје,
биће срећна и дјечица
што зима још траје.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des