Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Јелена Глишић | СЊЕШКО



У дворишту Сњешко стоји,
шешир му на глави,
издалека баш изгледа
кȏ господин прави.

Очи црни каменчићи,
носић мало крив,
око врата чак и шал је
црвенкастосив.

Метле старе мјесто руку
засад добро служе,
слијећу на њих мале птице –
с њим би да се друже.

Трајала би та љепота
ко зна кол'ко дана,
да се сунце не промоли
изнад сњежнх грана.

Сав је снужден сада Сњешко,
крупне сузе лије:
– Зашто сунце бар још мало
сачекало није?

Гледа сунце па му жао
што се Сњешко топи,
кратко жмирну па злаћане
своје очи склопи.

За облак се брзо сакри,
схвати да је грешка,
што умало не истопи
овог лијепог Сњешка.

А Сњешко од среће сину,
сунцу поздрав даје,
биће срећна и дјечица
што зима још траје.


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајтаАрхива овог сајта