главице су маслачака,
оком златним затрептале,
према сунцу погледале.
Гледа сунце у маслачке,
у те мале жуте тачке,
па шапуће облацима:
– Колк'о доље сунца има!
Насмијано, кроз облаке,
пусти јаче своје зраке –
нек се грију сунца мала
на ливади процвјетала.
А маслачци, у том рају,
и миришу и цвјетају,
уз зуј пчела, лет лептира,
цврчка што им музицира.
