ја сам увек попут једног од Сократових ученика:
док ходам поред њега
слушајући његове муке и његове повести,
само ми преостаје да кажем:
Да, сигурно је тако.
Заиста, његове речи су истините.
Када је у питању мој живот: ја сам увек
Венеција:
све оно што су у другима улице,
у мени су текућа и мрачна љубав.
Када је у питању крик, када је у питању тишина,
ја сам увек овнујски рог:
скупљам читаве године један крик
за Страшне дане.
Када су у питању дела
ја сам увек Каин:
луталица пре дела, које нећу извршити,
или после дела,
која се неће поновити.
Када је у питању длан твоје руке,
када је у питању знак мога срца,
и планови моје пути,
када је у питању натпис на зиду,
ја сам увек незналица: не знам
ни да читам – ни да пишем
и моја је глава попут врхова дивљих трава,
које само знају за шуштање и за смер ветра
док судбина хуји кроз мене,
према неком другом месту.
