Умрли су вали! У плаветној ноћи
Под звјезданим небом заспало је море,
Док ја на пучини, без иједне боре,
Са једрима мојим, с барком у самоћи,
У сребреном путу мјесеца по води,
У миру, без шума, без ћуха, без гласа,
Заспȏ сам и чекам поврх мртвих јаза
Лахор, да ми једро затегне и броди.
Но узаман! Мирно! Чујем у самоћи
Једино дисање тишине и ноћи! ...
Док све већи немир у мом срцу саде.
Ах, у златном огњу луне по пучини
Љубим те све више! И мени се чини,
Кад трепнуше једра, да твој осмјех паде.
