Textual description of firstImageUrl

Јаков Шантић | ПОДНЕ



Ми доље бјесмо на пјешчани жали;
Ваздух олован, тежак, пун топлине,
И смокве, мурве, наранче, маслине,
И поља житâ, све кÔ да се пали.

У густом хладу кокосових грана,
На жутој трави изгорјелој јако,
Ми смо сједили, заклоњени тако
Од грдне жеге и од огња дана.

Досадно муве зујаху са стране,
Слух нам је тиме већ уморан био, –
И тежак сумор у души се крио
Од истовјетности дуге, непрестане.

Ал' ти, храбрија, читала си нешто –
Пјесника неког. Ја те лијено прати',
Ни једне мисли нисам могÔ дати
И једва да те разабирах гдјешто.

Но, ја се пренух, чух стих овај један:
“Све мртво спава у подневном југу,
И дух, што пати, неће наћи другу
Утјеху, до тугу и умор биједан.”

“Бјежи с овог мјеста! Гле, овдје све мрије,
Све, па и љубав, – природа је пуста
Ту за бол и радост! ” И са твојих уста
Стихови шумљаху даље и силније.

Са мора вјетрић лагано долијеће
И по маслинама треперећи паде;
Широко лишће смокве шумит' стаде,
КÔ да и природа чу што пјесник рече.

И сâмо море уздахну и прену,
О жале пљусну, као да се буди,
И кÔ да буновно слуша, па се чуди
И нама и пјесми, и том смислу њену.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана