Жарка кугла
са неба јару сипа
по земљиној кори.
Из даха човечијег
нестаје урутак,
титра равница
као да гори,
он слути тренутак.
Олова боја на
небо се навукла,
облак муња цепа,
кида громи гром –
срце човека пуно жеља,
још мало ћути у хладу том.
Несретник
снагу своју
даровао је раду,
док му још теме
од жеге врије
дланове жуљне
на молитву склапа
у тренутку
као вечност
бич на бески –
наду растапа.
