Textual description of firstImageUrl

Ирена Бодић | СЛОТА

Жарка кугла
са неба јару сипа
по земљиној кори.

Из даха човечијег
нестаје урутак,
титра равница
као да гори,
он слути тренутак.

Олова боја на
небо се навукла,
облак муња цепа,
кида громи гром –
срце човека пуно жеља,
још мало ћути у хладу том.

Несретник
снагу своју
даровао је раду,
док му још теме
од жеге врије
дланове жуљне
на молитву склапа
у тренутку
као вечност
бич на бески –
наду растапа.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des