Капутом својим покрио је равницу
Да не озебе
Седио у крчми слажући машту
Као зрна у бројаницу
У стих и риму
Воњао по диму и устајалом вину
Писао – „Не пиј из моје чаше''
Туговао је изгубљени песник
Равне наше
У љубави жена што отимају срце
А продају тело
Пијане туге туговао на месечини
Пијане сузе исплакао
И отишао
У сусрет пијаној истини.
Теби у покој
Желим да пијем из те чаше
Да на дну видим огледало душе
Али ако зароним поглед утопићу се
У вировима тмуше попут тебе
Пријатељу мој.
