Да ли ме то
Дахом ветра дозиваш
Што кроз разцветао багрем
Мелодију свира тако мирисаво?
Да ли ме то
Кришком сунца дозиваш
Што сиве крпе облака
Са хиљаду нијанси љубави боји?
Да искорачим ван коже у ноћ
Без додира и уздарја
Од туге огољена.
У ноћ исповеда
У себи прецвала.
Да искорачим
Из грла
Стиснутог
Затомљеним вриском
Прогутаном сузом.
Да ли ме то дозиваш
Криком птице
Ругалице
Злослутнице
Грабљивице
Што ми оштре канџе
У душу зари?
И мрцвари
Мрцвари
Зарива у рану
Што безбојном крви крвари
Да отече и отекне
Љубав зоре касне
И изнедри поуку
Закопане басне.
Позови ме гласом својим
Под боју пламена
Да сивило ноћи умије
Позови ме рукама својим
Да недозив задња реч ми није
Позови ме –
Да те уткам
У златно
Платно.
