сва ми у загрљај стане
дан боје белог злата
у зноју се топи
милују ветрови, мирисом
пшенице
недостиж обзорја
мелодију попи
ове непрегледне
војвођанске равнице.
Искричаво дрхте даљине
црквени торањ, дуд
ђерам се земљи клања
са сваком капљом
освештане воде
зажеднелом телу
живот поклања.
