Гордана Димитријевић | ЗИМСКА ИДИЛА

Корачам кроз вејавицу људских сенки,
ал' твоје лице је пахуља коју тражим
да ми на трепавицу слети,
да ми у зеницу зађе,
па да је сачувам од ветра
титраву и белу.

Или да је нежно спустим
на врели образ
и тако сањиву, благу
пустим да дошета и
заспи ми на усни.