не доноси увек садашњост.
Прошлост помало избледи,
а од будућности
у путу нестане делић.
Како да знам
ком времену припадаш ти?
Сећам те се довољно
да ме уплаши мисао
да ћеш опет бити близу мене.
А опет – страх да бих те виђала
само у сновима
не допушта да ти затворим врата.
Зато ти дајем руке као птице
и стрепим –
хоћеш ли их знати чувати?