Textual description of firstImageUrl

Гордана Димитријевић | ПЕСНИКОВА ЉУБАВ



Просу пред њом шаку стихова,
хиљаду речи дугиних боја,
понуди заклон од сибирских зима
и своје руке баш њеног кроја.

Но она беше одвећ рањена,
нежност јој страна и кад се нуди,
у мраку ипак признаде себи
да птиче јој дрхти унутар груди.

Заискри осмех, лице разведри,
сан се у јаву претвори сасвим.
Паде и последњи зид заклона,
сад се и видик учини јасним.

И као да исте мисли претачу
једно у друго бесрамно, страсно.
разговор један – настане песма,
говор сувишан, постаје јасно.

Али страх бану кô незвани гост,
у срце њено немир се сели,
нестварно лепо сувише све је,
Бог бира друге кад срећу дели.

Зима од које хтеде да бежи
у његово крило као свој дом,
окова мразем срце и речи,
направи глави и души лом.

Нестаде верса, заћута рима,
муклине певају између њих.
Он сања будан боју тог ока
и чека да опет потече стих.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана