ледена рука за груди стеже.
„Нека је! Ништа ме не брине!“
Узалуд. Љутња све јаче реже.
Чула се буде, сумње шапућу:
„Зар жена сама да напушта кућу?!
У њој ђаволи одвећ су многи,
мушкарци треба да буду строги.
Женска се душа олако преда
сваком ко има речи од меда,
оном ко ласка и пише песме.
Зачас уради оно што не сме!“
Уздах постаде дубљи и тежи:
„Шта ако она хоће да бежи
са неким што је песмама купи?“
Задрхта усна, срце злослути.
Престаде начас себе да чује,
гласови звоне, све одјекује.
Гомила нека бруји у глас.
„Куда за себе да потражим спас?“
„Идем за њом! Нека се сазна!
Само нек престане ова казна!“
Страшна је немоћ чекање ово,
а стрепња тешка као олово.
У том из знаног апарата
зачу њен глас и глас свог брата:
„Пожури, стари, прелеп је дан,
дођи међ' људе, батали сан!“
