и твој, сасвим недохватан, туђ
све јаче брује и тегобно јече.
– Ааа! – узвикујем вриском.
Ал' до мисли не допире крик,
ни језик којим ми говориш.
Узалуд заривам зубе у усну,
узалуд – безбол не буди!
Рука ка теби хрли,
без покрета, немоћна, мртва.
У магли остају ми очи,
тражећи гладно твој лик
