Тихе туге све ми јасније,
Што отври недогледне просторе
Древне и миле Русије
И видим светост и епску вечност –
Ту исконску даљину зоре,
У срцу лаком тиха неопрезност,
Покршен крст на врху гȍре...
И стазе у шумама непртиметне,
Ваздух сладак од језе сирове,
Баре и степе кô сном неговане
И древеће огрубеле коре
И вратих се – видех да још је иста
Та блистава туга у тишини,
Родна груда сва нежна и чиста,
Што подсећа да сам на висини.
• С руског препевао Анђелко Заблаћански
(Из књиге Од Пушкина до Капустина, 2019)
