Кад уморног осмеха – као сенку –
Слободну ко птица њу сам срео
Без жеље за жудњом у човеку!
Лепотица и тако још млада,
А знам да су многи је волели.
Она рече: „У данима јада
Никог нема да ме развесели!“
Свој пут сам газио, ко и свагда
И видех ум јој на све је спреман!
Али иње не топи се с леда;
Сјај у оку као мртва неман!
Лепотица умна и путена
Њу су, веруј, многи миловали
Она рече: „Била су времена
Кад су мене и срећни искали!“
Моје мисли на све сад су спремне –
И страх, и бол, и жуд сладострасну,
У сан води ма ко да је сретне;
Чак и душу поштену и часну.
Љупка, ведра – безобразно млада.
Усправног погледа – корака лаких,
И рече: „Било је дана када
Видех много срећнијих нејаких!“
Свој пут газио сам у дан бео,
Кад уморног осмеха – као сенку –
Слободну ко птица њу сам срео
Без жеље за жудњом у човеку!
Сретох смрт. Беше веома млада,
Лепа, љупка и корака лаких.
И рече: „Било је дана када
Видех много срећнијих нејаких!“
• С руског препевао Анђелко Заблаћански
(Из књиге Од Пушкина до Капустина, 2019)
