некада Ти и ја.
Можда смо непрегледним просторима
хрлили и тражили боље мјесто свима.
Можда си ме гледао зачуђено
запрепашћено не вјерујући
шта видиш док Ти одраз у бистрој ријеци
није рекао да смо исти...
Ти и ја.
Од тад датира наша љубав чиста,
тад смо спојили комадића среће
два иста, блистава.
Удар грома што се разли небом
учини ме Теби далеком и недостижном.
Све док једног дана вијековима послије
чудни временски друмови поново не спојише
нас, раздвојене и да лутамо по свијету
тражећи се принуђене и слуђене.
Сад је све ту.
Ти у моме, ја у Твоме оку.
