и саплела се о твоје кораке,
све бих то урадила и
учинила крај овим мукама.
Искриле су плавичасте зоре
крхко јаке.
Па бих прије пијетла,
да не видим сабласти – свјетла,
у мрак отишла вођена тобом.
Наслонивши се на дрвено дебло живота,
зажмирила бих и помислила на Те.
Срце – лане поскочило би лако,
даха би нестало
због Тебе.
Окупана млијеком мјесеца,
поново рођена,
осјетила бих те лепетом анђеоских крила
у углу усана
и жељом у оку.
