Textual description of firstImageUrl

Енеа Хотић | МОЈЕ ЛУДИЛО



Видјети нечији додир,
дрхтав,
видјети нови дан,
блистав.
Нека то буде моје лудило!

Осјетити његове очи,
ријечне,
пробудити се у зоре,
млијечне и огрнути се
њиме...
И то нека је моје лудило!

Покрити се небом,
блистати се звијездама,
радовати се свим
срећним данима
сунцем окупанима
од мене вољенима
и рукама Теби пруженима!
То јесте моје лудило,
у инат онима...које жалим!

Њихова душа коровом обрасла,
а очи и немају да душом гледају!
Постојати само зар једина је сврха?
и све гледати са "врха"?
Видјети их такве, никакве, свакакве
притајене, хијене...и то је моје лудило!

Вољети Те ластама,
сањати Те врбацима,
жељети Те дамарима,
видјети Те у
свим стварима...моје је срце!

Знам, у себи знам...
да ћу жалити буду ли Те узели,
одвели са нашег пута,
од мога скута.
И нећу бити љута.
Бићу загледана у Тебе...
Дубоко у себи.
Никад Те нећу видјети онда
на свјетлости дана...
Гледаћу Те душом,
љубићу Те очима!
Пићу Те уснама!



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана