Textual description of firstImageUrl

Џон Китс‎ | ОСАМО



Осамо! Када с тобом већ све делим,
нек нисам део градског мноштва тамног;
уз нагиб стрми успењи се са мном,
и звездарницу природе пожели,

где реке теку с кристалне висине.
Још опрезан сам. А ти, и без мене,
испод крошања разгониш јелене
што плаше дивље пчеле и лисице.

Но и без ових слика, с тобом, често
разговор смислом боји свако место
кад прочишћена реч постаје прича.

Такву пуноту и душа је хтела
за највише блаженство људског бића:
два сродна духа, скупа узлетела.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана