нек нисам део градског мноштва тамног;
уз нагиб стрми успењи се са мном,
и звездарницу природе пожели,
где реке теку с кристалне висине.
Још опрезан сам. А ти, и без мене,
испод крошања разгониш јелене
што плаше дивље пчеле и лисице.
Но и без ових слика, с тобом, често
разговор смислом боји свако место
кад прочишћена реч постаје прича.
Такву пуноту и душа је хтела
за највише блаженство људског бића:
два сродна духа, скупа узлетела.
