кад птице испод врелог сунца клону
и у свежину крошања утону,
с пољана допре нека тиха цика –
Скакавац узме вођство, ко да прати
летњу дивоту – увек се избори
за свој ужитак; а кад се умори
он заспи испод гостољубне влати.
Песништво земље никад не нестане:
с вечери зимске кад самоћа трује,
из камина се одједном излегу
Цврчкове песме; он као да плане
и онај који дрема, јасно чује:
пева ко да је на травнатом брегу.