и све су ове магле замаглиле,
а само неког нема кад никог нема у маглама.
Као да бих хтео да се исповедам.
А зар би бистрија била река,
да ли би набујала
да у њу проспем ту придну живота
из своје црне ратничке чутуре
са којом морам преко безводина;
и коме то треба српство наше
ако смо бранковићи,
коме наше речи
ако као златни куршуми не засеку,
па сјају из дубине
и по кап капиларе?
Долазим да вас заволим,
да неког надиграм и натпевам,
а не да о главе разбијам тамбурицу.
Чак -
када пођем поклонићу вам је;
само ћу свој пртљаг да увежем,
њеним жицама бодљикавим -
требаће нечим да ми гроб ограде:
потровала би се телад гробарева
кад би ми попасла косу.
Ја мислим да сам ипак дошао на време,
дошао да вас заволим,
да се натпевавамо,
да ме заволите -
па да вам за то поклоним тамбурицу.
(Златни куршум, 1958)
