Јауком полуделог ветра
Што чупа косе од бола,
Од бола и јада бесмисленог.
На гробу једном, гле, никао диван цвет,
Крилат кô осмех некада оне
Што сада доле спи.
О, то и јесте њено бивше око,
Тај крилати цвет!
Убери га, слепи ветре,
Ветре!
Размахни крилима, ветре,
Тако силно да више разлике не буде
Између неба и тебе.
Звездама ли то ветар,
Крилима звезданим лупа ли то ветар
Огромно око океанско
Или то моје срце не откуцава равномерно
Ах, шта ми сва та питања значе,
За ово крваво лишће људскога меса!
