остао онда на цести,
и нико ме није хтео пољубити
и собом повести;
а ти си пошла даље,
у нове загрљаје,
поносна, неверна, бела жено!
Ал ми ћемо се још једном срести!
И када се поново, последњи пут сретнемо,
бедно,
и жедно,
и немо, -
прошлост ће нас у једно тело слити,
и нас двоје ко два помамна дива
испод неба ћемо се вити,
и онда ћемо пасти
у монотону средину њива.
И богови ће за своје звезде
искре од нашег пламена красти.
(Појмиш ли, бела, поносна жено:
искра да будеш боговима?!)
И онда ћемо нестати
без плача, праха и дима...
