и први му је поглед пао на беду:
најближу њему, у тихом предграђу,
једна је Мајка расплела косу седу,
јер јој је син преминуо.
Данас је умро један Човек,
и Мајка му је врискала:
Ох, када Човек није Човек,
већ роб Неког, кога нема,
од кога сам до јуче милост искала;
ох, када је човек гори него црв, ─
нека се распе по земљи анатхема,
и нека се пролије сва црвена крв! . . .
Ох, Сине, мој добри Сине!
Отац ти није Свети Дух,
ни Дрводеља са ливанских пута.
Сине, ти си плод две неме жудње
и једног бесвесног минута.
Нисам те родила у јаслама,
већ у крвавој постељи,
између четири влажна дувара
једног шареног, замрзлог јануара.
Сине, теби су и мени рекли
да смо робови,
и наша су срца без милости секли,
и нашу су снагу без милости развлачили.
И све су нам увек тумачили
да се сетимо
да то бог тако жели!
Рођени, мртви Сине, бог је лаж,
и наши су га душмани изумели.
Устани, Сине, да се светимо,
да крвљу вековних намесника бога
посветимо форуме Рима,
и да копљем поново прободемо ребро
Учитељу из Јерусалима.
Да ископамо Јудино сребро,
и да на томе светом месту
подигнемо Човеку храм,
и да доведемо у храм нашу Нову Весту
која ће себе искрено дати.
Устани, Сине, да грозне лажи
које се рађају у име Оца и Сина,
сахране Син и Мати . . .
Данас је умро један човек,
и залуд је Мајка седе косе чупала
и у груди се лупала, ─
није се пробудио.
Онда га је сама окупала
и обукла га у црно.
И у дну свога врта, о поноћи,
сама га је сахранила.
И тужна се мајка Човекова
ту, поред гроба, настанила ...
