као ватра у пољу, о јесени,
када су дуге сени:
све што је лепо у мени
слива се у песму,
у којој ритам крв моја бије.
Тада бих волео загрлити све Тужне,
Исмејане, Остављене, Ружне,
и Све који срце носе на длану.
И на тврдом одру снова
са њима бих волео плакати
и рећи им да моје срце
рањено над њима бдије.
Али када усахне моја суза
и ветар кад ми разнесе слабе гласе,
сузама морам да молим срце
да - своје снове спасе...
