И васкрсава Земља, хладна, гола.
Затим, смрт опет завладаће свиме;
Па опет Живот, бујан, млад, без бола.
И тако вечно. Кроз простор времена
Вијуга једна узвишена пруга,
Час златна а час мрачна — траг свих мена
Прастаре Земље кроз столећа дуга.
Тако ја падам, подсечени кедар
Кад ме напусти победничка вера.
Затим се дижем, бодар, свеж и ведар.
Па опет пораз, упркос свих мера ...
И мене није стид што тако бива.
Али кад дође час последњи и кад,
Са тихом сетом пожутелих њива,
Са стазе вечне, завршене никад.
