С упорношћу, ја сањам тихе странеГде се цвет снова у маглама скрива;
Где су под бледим сводом тамних њива
Све моје жудње и све чежње дане;
Где, са жамором успаване гране
И са чезнућем успаваних ива,
Водопад плавих тонова прелива
Скровишта тајна где се жежње хране.
Те стране да ли уопште постоје?
Ја не знам. Али када се зароје,
Кô плави хаос, болешљиве жуди
И душа устрепери кô влат сува, –
Однекуд један нежан ћув задува
И тихом мором притисне ми груди.
(Из књиге Златни даси, Крагујевац, 1912)
