Узнемирен ветар блуди поврх њива.
Под пољупцима ветра, млада трава
Зелену главу заљубљено скрива.
Душа пролећа, што се расцветава,
Усељава се у чауре снова.
Прожима душу илузија плава
Док ишчезава бледи траг болова.
Ја слушам немо, удишући жудно,
Јак ритам мога набујалог бића.
Све је у мени светло и све будно,
Ко пред час каквог незнаног открића.
