Јер нигде сломљена тишина није додирнула толико тело
Нити је други пламен обузео те распеване ноћи
У дубинама алги где пратиће ме увек ова чулна магла
За целу бајку што није био живот
Дао бих све речи што нису ни тајна ни магла
Све редом падаће мирис звезда стаблом жеђи
За нечујне птице што одбродиће ми стравом
О да су ти сви трагови и ова слабост рекли
Да су ти дани и осмех тајанствени као вода
Да си та вода где ћу овлажити чело
Ти у једној веђи јутро у другој вече
За руке луде ове руке за црне за вреле суморне руке
Само си мир само рањена звер даљина
Не делим те више од вере мојих трепавица
Авет или мрамор за кап ватре у свим сновима.
