Ја више ништа не знам
Ништа не разумем
До само ноћ како опора и смоласта надолази
Ноћ и ноћ и ноћ.
Место злата и зла и добра и зида очаја
Који се не срвшава о који ударим главом сваки час
Један занос без лика један разум без крика
За дугу ноћ која наилази
Поглед и видик смешни и смешани занавек.
Сем крви која тече између бола сваког и бола сваког
Нема тог виска који ће да им мери дубину.
Заборави своје памћење заборави свој заборав
Ко путник расејани бошчу на непознатој станици
Мост рањав од рана света пружа се преко тих урвина
Преко тог ужаса и блата
Где се ломи навика светлости у сузи неоткупљеној.
Ето на пропланку те језе без дна да бдим и спавам
Ломљив и таван и сам
Дрскост ми ништа не помаже.
