поћи за мном као река бујичара
којој се обале разилазе на све стране…
И поплавићеш ме затеченог
на спавању, ушушкаћеш корењем и муљем
сво моје постојање и љубав обећану.
Узалудно отимање уплешће нам прсте
и леве и десне, окамениће их у знак наше
вечне чежње да спојимо обале.
Камене руке ће рећи да су ту биле
бујице љубави, а потомци ће од њих
клесати парковске скулптуре посвећене
заљубљенима и онима што нису.
Мале скулптуре, камене боје, биће
топле кȏ узглавља онима што се
волети почињу, а исти
узбуркани вали биће наши споменари.
Грејаће их пригушена хтења и обећања,
ритуал плеса бојажљиве младости.
Ја ћу бити твој херој ослушкивања
твоје умирујуће природе, боје камена!
