Textual description of firstImageUrl

Душан Ђорђевић Нишки | СКУЛПТУРЕ



И на крају сва ћеш, нема сумње,
поћи за мном као река бујичара
којој се обале разилазе на све стране…

И поплавићеш ме затеченог
на спавању, ушушкаћеш корењем и муљем
сво моје постојање и љубав обећану.

Узалудно отимање уплешће нам прсте
и леве и десне, окамениће их у знак наше
вечне чежње да спојимо обале.

Камене руке ће рећи да су ту биле
бујице љубави, а потомци ће од њих
клесати парковске скулптуре посвећене
заљубљенима и онима што нису.

Мале скулптуре, камене боје, биће
топле кȏ узглавља онима што се
волети почињу, а исти
узбуркани вали биће наши споменари.

Грејаће их пригушена хтења и обећања,
ритуал плеса бојажљиве младости.
Ја ћу бити твој херој ослушкивања
твоје умирујуће природе, боје камена!



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана