зато што вам нисам рекао
како сам се нашао
међу изгубљенима.
Онда када ме је одгурнула,
рекла је да ће ми бити боље
на барци усред мора
да порастем.
Није допуштала могућност
потонућа!
Незнањем препуног стомака
урањамо у сигурност из које
израњамо неспособни да
допловимо до друге обале;
На пучини, без ослонца,
вођени инстиктом
с видокругом бесконачним
дружећи се, тек, схватамо
шта нам је преостало
да бисмо се одржали.
За време преостало кормило је
бројало обртаје казаљки
које су и те како показивале
кружно кретање нашег времена
сведеног на осну тачку
и као стожер нас држала
загледане у прошлост
и памћење.
