Тако започех. Ту сам: жедан, разапет
Међу сребрним ријечима. И хоћу:
Гласно да подвикнем у окованост
Мог мрака, мојих патњи, мога грча,
Да запјевам до неба као у данима
Зеленила: нек ме чују анђели
И ти, заједно с њима, а без крилā
И без трубљā обливених блиставилом.
Па ћемо се играти, крај мора, насмијани,
Од зоре до зоре, од сунца до сунца.
Опет кажем, играћемо се, невини,
Недужним, малим играчкама: сузама.
1959.
