Textual description of firstImageUrl

Драгутин Тадијановић | ПАДА СНИЈЕГ



И тако идеш, пријатељу мој, идеш
Па си одједном на крају зимског дана,
Па те засипају крупне пахуље снијега,
А ти помишљаш на прољетно давно
Зеленило, на врт у цвијећу, на руже
Румене које су у њеној црној коси
Мирисале на предвечерја
Кад си је љубио у сјени старе липе.

А снијег пада свеједнако,
И полако твоје стопе засипље:
Није га брига, хоће ли сутра итко
Твој препознати траг... Пада снијег,
Без престанка пада, у пахуљама
Меканим као крило твоје мајке.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана