негде за висом Твојим
да збори иконописцу :
“У слици тек постојим!”
Свако Те , у огледалу,
очаран, таче челом
смерно Ти појући псалм :
“Тек Твојим живим делом!”
Загледасмо се : у Лику -
и јесмо, и нисмо!
Ствари су и појаве
по води чилеће Писмо
из кога још сричемо
апокрифе и скаске.
Ако је у нама глуво,
и, ако тела су маске,
где су наша Писмена?
Заминуше ли за висом?
Кад крену за Ликом, по води,
виде ли наша лица
или њихова знамења
сред расејаних ствари?
Шта, ако је све опсена,
а сви ми опсенари
у чилећем оку живописца?